Ljuljaška

Rano proleće. Majske ruže u cvatu. Mirišu. Vrt bavarskog dvorca ispunjen zadovoljnom decom, lepim ženama, mladim muškim naslednicima. Život jednostavan. Poluzreo. Bogat čarima hedonizma. Ljulja se.

On joj se samouvereno udvara, a povetarac otkriva kolena ispod krinoline. Smerno mu se osmehuje dok on sve jače prihvata i još lakše ispušta konope njene cvećem ukrašene drvene ljuljaške. Stablo široke krošnje hrasta podnosi i pamti još jedno u nizu rađanje ljubavi. A da li će moći i oni?

Nije mu više od 5 godina. Nije joj više od 4. Zlatne lokne ljuljaju joj se napred, nazad dok njegove ručice naizmenično hvataju hladni lanac plastične crvene ljuljaške u parku. Zadovoljne majke krišom ih prate. Večito u strahu. Beznadežnom.

Veče. Ne prekasno. Mladi bračni par. Bezazlena priča o imanju i nemanju. Ne mešam se. Samo ćutim i slušam. I čujem:

-„Ma šta ti znaš uopšte o tome? Stalno se ti nešto praviš pametan i vodiš glavnu reč!“

-„Pametan ili ne, uz dzžno poštovanje prema tvom obrazovanju i tvom, možda na silu završenom fakultetu, ja ipak bez njega zarađujem mnogo više nego ti“.

-„ Znači počeli smo da se merimo novcem, a ne znanje? Znala sam da ćemo doći do toga!“

-„Znala ne znala, tako je!“

Da, tako je, pomislila je skidajući haljinu najkvalitetnije svile francuskog kroja. Da, ona upravo silazi sa ljuljaške bašte bavarskog dvorca. Da, ona upravo zaustavlja ljuljašku u parku i svoju ćerku zlatnih lokni vodi kući.

Ona tiho započinje da ćerki priča bajku za laku noć i mirne snove, koja se završava sretnim krajem i ženidbom princa jednostavnom, ali mudrom devojkom iz zapećka kraljevstva. Zatvarajući vrata dečije sobe, otvara kupatilska, ulazeći konačno u svoj svet. Onaj u kome prva suza oslobađa sve potrebe i ispunjava već punu čašu raznih očekivanja. Svet u kome je baš ona nesmotrena i naivna ćerka bogatog vojvode, ljuljana prinčevom snagom, dobrom prilikom za udoban  život. Za razliku od ovog u kome se ona bezpogovorno daje zarad sreće svoje zlatokose ćerke koju ljulja mladi naslednik nečijih odgovarajućih roditeljskih načela.

Dozvolila je sebi da se ne kao nečija ćerka, ne kao nečija majka, već na ljuljašci sopstvenog života, kao supruga, ljulja napred nazad. Gore, dole. Između pokušaja da ne izgubi dete u sebi, želje da ostvari očekivano i svega što njen muškarac samo može da bude. Davno odlučivši da svojim roditeljima bude najbolja ćerka, svojoj deci najbolja majka, a svom suprugu najbolja žena. A šta će i ko na kraju biti sebi?!

Toplo-hladno

Toplo-hladno

Narod kao narod: place, slavi, buni se, zahteva, razmnozava, menja se. Ti nisi narod, ali places, slavis, bunis se, zahtevas, razmnozavas i menjas se. I sve to nikada ne bi radio da nije naroda, a narod nikada to ne bi radio da nije tebe. I kada te narod ne prihvata besan si. Kada ti narod ne prihvatas, ocajan si.

Vatra u kaminu. Toplo je. Ljudi su poceli previse da govore, a premalo da misle. Ili je oduvek bilo tako? Dosao si u situaciju da treba vise da govoris sa onima koji premalo misle. Dosao ili si naveden? Ili te je neko bas te veceri pozvao u neki bas stan da nesto bas pricas sa nekim bas ljudima? I oni su pricali. Bas pricali. I ti si cutao.  Bas.

Sneg. Borovi nemirisni, ponosni, veliki i teski. Sitni kristali pahulja. Vetar vec pece. Jako hladno je. Tisina. Planina, mocna kao crkva. Na njenom vrhu strah. Prekrstio si se i krenuo da se spustas, kao da ces je do kraja staze vec ukrotiti. Borba sa strahom. Borba od veceg. Neukrotivog, mali vernice.

Sampanjac. Lepe, negovane zene meke koze. Muskarci naucenih pokreta, pozlaceih manzetni. Mirisi francuskih parfema sputavaju mirise plodova mora. Vestacko i prirodno sukobilo se uzdisajem zadovoljstva. Vrelo je.

Praznik je. Narod veseo. Poklanja se. Daruje, a ti nemas poklone. Otvarajuci darove pitas se da li su skuplji od darivanih. Pomalo, da niko slucajno ne primeti, sramota te je. Sekund radosti otklanja sumnju, jer… ma ovaj praznik nije bas ni toliko vazan kao nova godina ili rodjendan. Prolece. Ni toplo ni hladno je. 

Srbi more nemaju, ali ponosno plove...

Danas sam ponosno diplomirao! Častio sam društvo kako dolikuje-kafana, muzika, dragi ljudi.

Ponela me pesma. Crvena potom zadenuta harmonici.

Pogodio me osmeh drugarice koja u mene mozda veruje malo više od drugih-još jednu crvenu šmekerski. Da niko ne vidi, stavio violinisti u dzep.

Polako sviće. Ja na pragu. Prešao jedan od najbitnijih stepenika-Fakultet! Sada. Baš sada, nije ni bitno šta to znači. Hoću da se odmorim neko vreme od svih tih knjiga, zakazanih ispita, obaveza. Ima vremena za nova zakazivanja. Pa čak i sa tobom...

Mesec. Prošla dva. Treći. Četvrti. Odmorio sam se već. Mozda mi i postaje dosadno što mi ujutro ne zvoni sat i ne moram ništa.Ba š ništa. Ničemu. Čak se hvalim što mogu da radim šta hoću.

Roditelji koji su me do skoro presirali da moram da završim fakultet, postaju oni kojima počinjem da smetam.

Devojka. Divna. Volim je. Mozda. Mozda bih je čak i ozenio, ali počinje da se blago buni što više ne pruzam joj večere, kafe, čak dovoljno benzina da je odvezem kući. Sa druge strane dobijam više privatnosti od čekanja na red za pranje zuba. Jer, tata je u kupatilu...

Počinjem da shvatam da je vreme da potrazim posao. Onako, vreme je, bar... Bar preko neta. To je sada moderno.

Mesec.... Dva. Ništa. Tri. ..Počinjem uz kafu da zovem neke, ONE koji kao NEŠTO rade, NEKO im plaća doprinose. Da me preporuče. Kazu pokoju lepu reč. Sve to ima, već, prizvuk molbe.

Nedelja. Dve. Ništa. A nije baš izgledalo da se neću moći zaposliti uz mnogo veće razmere od osećaja molbe i površne neprijatnosti.

Uzvrtela se. Zaposlila. Razumem je. Donekle. Vreme joj je. Zasluzila je da napreduje. Sama se pobrinula da zasluzi poslovno, sada je već red na privatno.

A gde je moj je red?! Mozda ni nemam šta da joj pruzim?...

Ni ovako, ni onako. Obrni okreni: šuplje. Prazno. Nedovršeno. Ma uostalom nisam ja kriv što je ona pre mene završila fakultet i našla posao. Kao da šam ja nesposoban? Ja sam samo hteo neko vreme da se odmorim. Putujem. Uzivam. Šta je loše u tome?! Nisam joj ja kriv što je odabrala da je nema kada je zelim. „Koji to čovek večnu tajnu zna“.

Roditelji počinju da me gledaju čudno, kao propali projekat u koga su ulozili poslednju paru. Ona kao nedovršeno biće zeljno novih izazova. A ja?! Ja se ne gledam. Ne smem da se pogledam. Prijateljima, roditeljima koji su u mene ulagali nemam čime da se oduzim, a njoj nemam ništa očekivano da dam. Mozda i ne zelim da im dam, ni njima ni njoj. Ma, nisam ja nikome duzan. Ni za šta!

„Ma ti si bre blesav! Ajde samnom na brod. Nije lako, štaviše, ali te niko ne nipodaštava za 300eura mesečno. Za godinu, dve zaradis više nego što za 5,6 tu“.

Tu. Gde tu? Ne znam više ni gde sam! Šta je tu, a šta ovde ili tamo?! Gde god-idem.

Ona je prećutno pristala da čeka.

Roditelji razočarani nisu imali izbora. Kao sada već, ni ja...

Prošlo je 4 godine. U medjuvremenu sam se verio. U nekom neskladnom, i za mene neočekivanom i njoj mom dolasku, ona je rodila i počela već da uspešno vaspitava našu ćerku, kojoj sam postao imaginaran lik. Dugo očekivani Deda Mraz sa dzakom poklona.

Na brodu mi je bilo lakse jer je većina tzv. Staffa bilo sa naseg govornog područja: srbi, bosanci, crnogorci. Najmanje hrvata. Ni jedan Slovenac, jer nemaju potrebe. Ni jedan Makedonac, jer nema mu….da. Sta Srbin i Hrvat mogu da istrpe niko ne moze! i zalosno je sto jos uvek nisu shvatili da malo ko moze ono sto oni…, jos uvek  takmiče se.

Postaje smesno. Na verskoj, na nacionalnoj i bilo kojoj osnovi.

Prosto smesno je koliko tesko je. Meni. Svima. Rat nas razvdvojio, a more i talasi spajaju. “Zivot bez prinćipa je brod bez kormilara” – Mahatma Gandi

Pučina velika. Nepregledna, a naša. Duga. Nakon kiše nedostizna, a svačija. Miris zemlje na kopnu podseća na neka od naših dvorišta. Sećaš se? Ona iz kojih smo krajem maja krali trešnje.

Nije me bilo neko vreme. Nakon svega čime su me prijatelji naučili stvorio sam nemoguće. Misliš da ne moze?! Neočekivano, ali zadovoljavajuće, podsetio sam se uspomene koja me podseća konačno na ono što ustvari jesam!  Ponosam, nemam na šta da budem, a opet mogu biti bilo ko od vas. Vas koji ste sve one preskakali ograde u kradji sa trešnjama…A svojoj ćerki ništa više od maminih iskusnih priča i mojih egzotičnih fotografija.

Šta sam mogao?! Oh, kako jevtino zalim ti se…Ma ja sam sada sve ono što nisam. Da li sada konačno znam?! Pouzdano I samouvereno rekoh DA! Ma samo mi objasni kako biti, moći, a  umeti su tri razlite stvari?!

Isto onoliko koliko je onaj Hrvat drugačiji od onog Srbina.Pravoslavac od muslimana. Evropljanin od amerikanca…

Prinudjeno drugačiji. Više Srba ima na svetskim brodovima, trbhukom za hrukom (kruh-hrvatska reč….), nego u Srbiji, jer Srbija nazalost more nema, a Srbi plove morima svetskim. Bez cilja, a sa ciljem da postanu nesto. Da zarade nešto. Nešto što će zivot im u istoj toj Srbiji učiniti relativno pristupačnijim.

Tudjim morima. Bez luke. Plove i… plove i …plove.

Molim te, molim te nemoj mi nikada otkrijti koliko more duboko je…

Odluka

Danas bi trebalo da odlučim čime ću se u ovom kratkom, nezgrapnom životu baviti. Kako ptice već hiljadama godina znaju gde treba da se privremeno odsele tokom zime, a onda vrate tačno na ono isto mesto odakle su krenule? Kako kornjače obale Pacifika čim se izlegnu znaju put do mora?

Sedim. Ćutim. Niko me ne prisiljava da baš danas odlučim. Niko me ne zove, a možda bih ja nakog pozvao da pitam za savet. Ne. Ipak, ne. Ne treba mi niko da mi prividno olakša nedoumicu, a i ako bi mi kao pomogao možda bi me kasnije bilo sramota da to priznam. Bolje da to uradim sam i onda ponosno objavim svoju odluku. Onako zadovoljno i samouvereno, kao da sam tim putem već prošao i pobedio. Kao da već znam šta me čeka i ne bojim se, već prepičavam iskustva.

A bojim se. Šta ako ne donesem pravu odluku. Šta ako donesem pravu, pa na pola puta shvatim da ustvari ne znam kako dalje ili da sam izabrao težu varijantu. Šta ako čak i poželim da se vratim i počnem sve iznova na potpuno drugačiji način. Predhodno, ipak, pozvavši nekoga za savet. Ne. Neću više da pričam o tome. Čuj, da pričam. Sa kim? Pričam sam sa sobom, a čini se da je desetine ljudi oko mene i iako još nikoga nisam ni pozvao, svi su već tu. I oni koji šapuću “zašto ne izabereš onaj prvi? Lakše ti je tako. Da radiš za nekog. Imaš odredjeno radno vreme, fiksnu platu, uslove i baš te briga da li gazda ima problema sa ženom, novac za sve državne i nedržavne takse, da li neko kasni na posao, zašto klijenti ne plaćaju na vreme i sve ono što gazdinstvo sa sobom donese u krilo”.

Tu su i oni malo bučniji, koji, da bih bolje čuo ili da pojačaju nivo ozbiljnosti, nagašavaju odredjene reči kao “PONOS je dečko ono što nikada ne smeš da izgubiš, a on se lako može pobrkati sa nemoći da donosiš odluke, jer kada radiš za nekog, ništa te niko ne pita. Ti si samo broj koji se lako deli sa neparnim ili postaješ suvišan u nečijem brojanju. Nisi ti taj tip. SAMOSTALNOST je ono što tebi treba! Pa zar upravo zbog njega i nisi sada spakovao kofere?!”.
I nisam. Ne još. Najlakše mi je da se spakujem. Kada bih znao kuda ću.

A oni nastavljaju, čini mi se sve glasnije: „Nije lako biti sam svoj gazda, a još je teže biti drugima, ali zar želiš celog života da budeš nečiji ROB?! Zar ti nije dosadilo što su ti do sada roditelji stalno govorili šta treba da radiš, sada hoćeš da gazda preuzme njihovu ulogu, a još će vrlo malo vremena proći dok to ne počne i tvoja sopstvena žena!“.

A čija će?! Neće valjda tudja? Pitam ih, kao da im želim ispraviti slučajnu gramatičku grešku. Slučajnu ili namernu, ali do sada ni ne pomislih na nju. Žena. Brak. Porodiča. Dete. U pravu su. Moram već sada da mislim na to. Kako li će me žena gledati kada dodjem sa posla. Kako će me na isti ispraćati. Taj posao mora i nju da zadovolji. Danas devojke ne postaju  nečije žene samo zbog lepote, šarma i dobrih šala, već kvalitetnog, krvavog  ulova, koji, pušeći se od svežine, mužjači ponosno bacaju na trpezu. A dete?! I ono bi trebalo da se hvali onim što mu tata radi. Možda čak da jednoga dana poželi da krene njegovim stopama, samo bolje, mudrije.

„ŠŠŠŠ.TIŠINA!“. Nadjača ih glas, toliko jasno i glasno, da sam mogao videti kako se penje na stolicu. „Dosta je bilo naklapanja i savetodavanja! Svi ste mi vi mnooogo pametni. Pustite čoveka da sam odluči. Hoćete svi vi posle da mu budete krivi?! A i ko ste vi da nekome pomažete kada niste uspeli ni sami sebi. „Plavi“ radniči. Radnička klasa poplavela od muke i rada kojim nikada niste zadovoljni. Znam vas ja k`o prosjačku paru. Vama se nikada ne može udovoljiti. Vama stalno, k`o bolešljivom i razmaženom detetu, nešto fali. Koliko god čovek da vam da, nije vam dosta! Izjedate nas gazde kao da se ne možemo potrošiti. Kao da i mi nismo ljudi, već vaše zlatne ribice kojim ne menjate vodu i zaboravljate da ih nahranite. Kao da nama ništa ne treba sem vašeg besomučnog kukanja za povišičom i boljim uslovima. Znam vas. Rekoh vam. Znam, jer sam ja taj koji je prosjaku dao paru. Zato sam i odlučio da budem gazda. Da mogu da udelim, a ne da mi bude udeljeno“.

Nastade opet ona tišina u kojoj mi, kao sa početka, sve opet bi nejasno. Poželeh jedne i druge i treće ponešto da upitam, jer se dok su govorili činilo da svi zbore mudro i logično, a meni je sada veća zbrka u glavi nego dok ih nisam slušao. Sada bar ne mogu reći da nikoga nisam poslušao, a odluku ipak ne mogu doneti. Čak mi je sada još teže.

Odlučih se da se spakujem u nadi da će u medjuvremenu odluka doći sama. Da će ispasti iz nekog džepa ili će je moje nestrpljenje požuriti. Nakon sat vremena, a baš nisam žurio, nista se nije desilo. Pogledao sam na sat i shvatio da će moji roditelji ubrzo doći sa posla. Tada je nestrpljenje i neodlučnost počelo da se pretvara u bes. „Zar si toliko nesposoban da odlučiš? Zar je baš sada bitno čime ćeš se baviti? Samo ustani već jednom i počni da radiš nešto! Nešto, bilo šta što će doneti prvi dinar kojim ćeš častiti sve poznate i nepoznate, a onda konačno kročiti u svet plaćenog rada. Prestani svojom neodlučnošću da zbunjuješ sebe i druge. Nije ni bitno da li ćeš jednoga dana biti gazda ili ćeš doveka raditi za nekog. I jedni i drugi rade za sebe i za druge. Samo nemoj počinjati ako ne voliš da radiš, iako je malo onih koji to vole. I nemoj se truditi da samo alavo trpaš novčiće u džep, jer ćeš sa prepunim lakše potonuti. I nemoj, a da nisi ni krenuo, želeti da budes uspešan, ako prvo ne saznaš sta to znači“.

Setio sam se da mojim ostavim poruku. Kratku i polujasnu. Doneo sam odluku iako nisam baš odlučno krenuo. A i kako bi, kada je svako od nas možda za nešto već predodredjen, a ja sam bar odlučio da saznam za šta sam ja.

Prestiž

Sreli smo se nakon više godina. Nisam sigurna da li želim da ih se sećam ili pamtim. Recimo da mi nije bilo svejedno. Obzirom da verujem da slučajnosti ne postoje, iako me odredjeni momenti, susreti, vrlo iznenade, bila sam skoro prisebna. Sreli smo se u crkvi.

Nisam pobožna. Verujem da nas je stvorila neka mnogo naprednija rasa, staviše da smo njeni zamorčići u već neuspelom pokusu. Verujem, znam da su ljudi dovoljno nesposobni, nedovoljni sami sebi i uplašeni iz čega se rodila potreba za postojanjem tzv. Boga. Nekoga ko zna mnogo više od njih samih. Većina onih koji kažu da ne veruju u astrologe veruju u Boga, a dodje mu na isto: ne verujem dovoljno u sebe, pa moram da izmislim nekoga u koga ću.Čemu ću. Kao što mala deca imaju izmišljene likove sa kojima grade nestvarne svetove. Kojima se mi odrasli podsmevamo ili čak kao roditelji plašimo. Opet. Strah.

Govorio je tiho. Jer svi tako u crkvi govore. Kao da se plaše.

„Nisam te dugo video. Drago mi je što sam te sreo, a jos draže što lik koji upravo gledam je lepši od onoga koga pamtim“, skoro da šapuće.

Moj blagi osmeh odobravao je skoro iskren kompliment.

„Čula sam, primećujem, oženio si se“.

„Jesam. I ja sam čuo da si se udala. Prošao sam pre par meseci pored vešeg imanja. Impozantno. Čestitam“.

Pitak, pomalo gorak sarkazam nije mi smetao. Štaviše.

„Da. Zar nije divno?  Baš smo juče kupili još jednu kobilu. Holštajnerku. Ma, znaš kakve su one. Najbolje za početnike i decu. Doduše uzeli smo malo mladju da bih i ja mogla da se takmičim“.

„Nisam ni sumnjao. Ovde čovek nije čovek bez konja, a dobrim konjem se gospoda samo mogu takmičiti. Radujem se zbog tebe. Uvek si volela konje. A još ti je konj i zlatnu koku doneo“.

„Ti ništa ne razumeš. Nakon svih ovih godina još uvek si krut, površan, a počinješ da budeš i zavidan. Čemu to? Kako god, drago mi je da smo sreli. Želim ti sve najbolje. Dovidjenja“.

Uhvatio me je za levu mišku. Mozda previše snažno, pa ispustih skoro nečujano „ahhhh“.

 „Tvoje oči me ne mogu lagati i nije mi jasno zašto si se prodala za malo statusa, malo bolji položaj u ovoj bednoj zajednici?! Medju ljudima bez načela i morala. Ljudima kojima je i jednostavno često komlikovano. Nisam stekao ženidbom konja. Ni zlatnu koku mi nije doneo. Ni odelo od kašmira. Ni rukom iscrtane mape sveta na zidu. Ni police knjiga nepročitanih. Ni dragulje kojima bih mogao okititi svoju dragu. Zato, srećan tebe nesrećnu želim da upitam koje su čari prestiža i svega dostupnog sem ljubavi?“.

Ćutala sam. Jedino strah i neznanje teraju na ćutanje. A u ovom trenutku nisam znala šta je pre.

Časopis The Split Mind

www.slobodnadalmacija.hr/Kultura/tabid/81/articleType/ArticleView/articleId/139881/Default.aspx

Neravnina

“Šta misliš da ponovo pozovemo onu firmu koja nam je pravila kuhinju da nam doda lajsnu na ovaj luft izmedju vrata?”.

“Danas sam bila kod manikira i pogledaj kako mi je na malom prstu prešla lakom. Neverovatno koliko danas samo gledaju kako da te otaljaju…”.

“Odvezao sam danas auto na pranje, čekao sam sat vremena, platio kafu i sok u kafiću, a oni mi ostavili mrlje na felnama. Sutra ću da odem da pričam sa gazdom!”.

“Ljubavi kako ti je bilo na poslu? E znaš šta se meni desilo?! Ma nevidjeno! Znaš što sam ti rekla da ću da reklamiram onu haljinu što sam dala da mi se šije po onoj Dolče Gabana fotografiji? I slušaj, mislim, rekli su oni meni da će je napraviti da bude baš slična tj. 90% kao na fotki, ali da li možeš da veruješ da su mi je dali sam onim štepom u zlatnoj, a lepo se vidi da je bakarno zlatna! I još su mi rekli da je prvo platim, pa onda popunim reklamacioni list i onda će mi se javiti u zakonskom roku od 7 dana sa POTENCIJALNIM rešenjem!!! A znaš da mi ta haljina treba za krštenje u maju!”.

“Danas je sve na prevaru! Lepo pitam jutros u pekari šta je toplo i ona mi kaže burek. Ja joj poverujem, a kada sam došao kući, on mlak. Stvarno bre ne znam da li sam ja ovca što sam joj poverovao ili ona ne zna šta je TOPLO?!!”.

“Srećo nemoj da se ljutiš što kasnim, ali stvarno nisam ja kriva! Rekli su mi da taxi dolazi za 3 minuta, a dosao je 8. Ma znaš već kakvi su prevaranti!”.

Nemojte zbog vaših haotičnih života da red tražite na pogrešnom mestu. Za početak promenite otirač ispred vrata….( a znam da ga niste menjali godinama).